Anđelka Lakić je jedina žena varilac u Novom Sadu, koja sa ponosom ističe svoje zanimanje. Ceo život je puno radila i završavala razne kurseve, da bi, kako kaže, stekla univerzalno obrazovanje i živela pošten život.

Iako je kao mlada završila školu za elektro-zavarivača, a kasnije i za inženjera organizacije rada, Anđekla je radila i van svoje struke i to na Sajmu, u Jugoalatu, da bi nakon toga završila i kurs za računare, za kozmetičara, a na kraju je radila i kao prodavac, ali i kao umetnik.

„Uvek je bilo teško naći posao, ali ko je hteo da radi, uvek je mogao da nađe posao i da zaradi“, kaže za 021 Anđelka, koja je sada u pedesetim godinama svog života. Pre deset godina desila joj se velika tragedija kada joj je sin Zoran iznenada poginuo u saobraćajnoj nesreći.
„Mislila sam da će kraj mog radnog veka biti kada moj Zoki poraste i kada on bude mogao da preuzme domaćinstvo, ali kada sam ostala bez njega nakon što se vratio iz vojske, bila sam pred dilemom da li da pokleknem ili da nastavim dalje da se borim. Kada sam ostala bez stalnih prihoda shvatila sam da je svaki novac normalan, nema muških ili ženskih poslova, jer osoba koja istinski želi da radi, nema potrebe da bira posao. Ja sam samo želela da živim pošteno i da ne budem nikad nikom dužna“, priča svoju priču Anđelka Lakić.
„Pošto sam bila samohrana majka, za vreme bombardovanja sam morala nekako da zaradim. Onda sam pravila umetnička jaja i korpice i prodavala to u Petrovaradinu, na Detelinari, po pijacama. Dok su drugi bili u bunkerima, eto ja sam pravila i prodavala šarena jaja, pa sam tako i nekoga razveselila“, kaže Anđelka. Kada je ostala sama, i pored toga što je imala završene brojne kurseve, ipak se prijavila na Zavod za zapošljavanje i tražila od njih da je pošalju na kurs za varioce.
„Iako sam ja imala školu za varioce i radila taj posao pre više od 20 godina, shvatila sam da sam ga zaboravila. Pomislila sam da bi bilo dobro da se podsetim tog posla i zato sam se prijavila na kurs za varioca u okviru Edukativnog centra. Računala sam na to da je posao varioca redak i da će mi doneti solidnu zaradu, a i da će mi spasiti psihu, jer sam shvatila tokom svog života i svega što mi se desilo da fizički posao leči psihu“, objašnjava Anđelka.
Ona sada svakoga dana provodi pet sati na obuci za varioca i kaže da je srećna jer svakoga dana oseća da uči nešto novo i da napreduje. Kako kaže, čak i da ne nađe posao, opet se nada da će nekom drugom poslužiti kao primer i poslati poruku da vredi raditi i da se ne treba stideti ni jednog posla.
Anđelki pružaju podršku kako prijatelji tako i ljudi iz Edukativnog centra Novog Sada, a Budisav Medurić, direktor Edukativnog centra, za 021 kaže kako su retki ljudi kao što je Anđelka, jer je u današnje vreme posle formalnog obrazovanje većinu stanovnika sramota da dalje uče.
„Naša ideja je da promovišemo učenje celog života i u skladu sa tim prilagođavanje potrebama tržišta rada. Mi prisno sarađujemo sa Biroom za nezaposlene, sa kojima pravimo strategiju koja su to zanimanja koja su deficitarna i u kom periodu koje obuke da pravimo, ali problem je okupiti grupu ljudi za neformalno obrazovanje i obuke, jer malo njih hoće da se prekvalifikuje“, zaključuje Medurić.