Aleksandra Vukošić je mlada žena zaposlena u rastućem IT sektoru i deo organizacije „Rails girls“ čiji je ogranak u Novom Sadu deo globalne inicijative koja ima za cilj da približi IT svet ženama i osnaži njihovo interesovanje za aktivnu izgradnju web-a. One to rade kroz besplatne radionice koje organizuju u Novom Sadu.
Ova inicijativa je pokrenuta na svetskom nivou, jer je uopšte jako malo žena u IT-ju, u programiranju generalno. To je problem koji sada postoji i treba da ga rešimo. Mi se trudimo da osnažimo žene i utičemo na svest o značaju i mogućnostima IT-ja na nivou populacije.

Šta misliš, gde je koren problema?
Verovatno je u još vaspitanju koren. Nameću nam se izvesni modeli, gde se devojčice igraju sa lutkicama, a dečaci sa autićima i usmeravaju u tehnologiju. Ali na to generalno ne možemo da utičemo. Na tome da se radi treba da prođe puno vremena.

Kako si ti odrasla?
Ja se nikada nisam zanimala za jedno ili drugo. Uvek sam bila na sredini i interesovale su me dosta te tehničke stvari. Moji su me podržavali u svemu. I tu sam gde sam sada najviše zato što nikada nisu vršili neki pritisak na mene.

Radiš u velikoj IT firmi i upoznata si sa generalnom situacijom na tom polju u zemlji. Kakav je brojčani odnos muškaraca i žena u tom sektoru?
Žena je mnogo manje i uglavnom se bave nekim administrativnim i grafičkim stvarima, dizajnom. Eventualno menadžerskim poslom. Ne znam o čemu se radi, zašto je to tako. Trenutno to istražujem. Generalno je tako u IT industriji. Usudila bih se da kažem da u Srbiji to ima veze sa našim mentalitetom. Kompanije preuzimaju modele poslovanja sa zapada koji se teže mogu implenentirati u Srbiji, koja je ipak patrijarhalna sredina. Tako je u svim oblastima, ne smo u ovoj industriji. Ja se pored posla bavim i muzikom, sviram bas gitaru i često sam se susretala sa pitanjima kako se snalazim u muškom svetu. A zašto su IT i muzika muški svet? Ko je to odredio?

Kako izgleda negativna praksa kada je reč o tretmanu žena?
Ja se konkretno nisam susrela sa tim problemom, ali često se ženama daju zadaci koji nisu, možda, toliko zahtevni, iako su te devojke sposobne da reše mnogo veće probleme. Stiče se utisak da nemaju vere u tebe u startu, zato što si žensko.
Ja sam takva da bih se uvek borila protiv toga, ali veliki broj žena kada naiđe na takvu neku prepreku ide linijom manjeg otpora, jednostavno se skloni, ali ja to povezujem sa tim da njena želja nije dovoljno jaka da istera ono što hoće.
Nisam još naišla na primer, ne kažem da ga nema, da postoji neka žena inženjer, programer,da je top u onome što radi u IT industriji u Srbiji. Ja bih veoma volela da znam da li postoji tako neko. Mada opet, mi smo se u istraživanjima više fokusirale na Vojvodinu i Novi Sad.

Da li bi se složila sa tim da postoji nešto što se naziva „stakleni plafon“? Mogućnost da se napreduje postoji, ali je teško zaista tako nešto ostvariti. Prikriveni mehanizmi koji drže žene dalje od rukovodećih pozicija?
Da, postoji. Mislm da je problem kada si žena i imaš stav i znaš šta hoćeš. To može da postane problem. Doživljavaju te kao konurenciju, bespotrebno, jer uvek ima mesta za sve.

Šta je problem u stavu koji pojedini menadžeri u fimama imaju?
Problem je što postoje slučajevi u kojima imamo situacije da se primaju žene zbog kvota. Ukoliko im je potreban određen procenat žena u kolektivu, uzeće u jednom ciklusu zapošljavanja samo žene. Ali to su pogrešni razlozi za zapošljavanje. Rezultat toga je da onde često onda služe kao ukras.

Na koji način predlažeš da se ti problemi reše?
Mislm da treba da ima više inicijativa koje će okupljati žene. Kao ovo što mi radimo, gde želimo u 2 dana, koliko traju naše radionice, pokažemo da to nije muški posao, da je to nešto u čemu mogu i da nađu sebe, ukoliko žele. Da se prosto priča o tome. Ova godina je mislim baš „bum“ što se tiče uopšte pitanja žena u IT-ju. Važno je da se žene okupljaju oko problema i da se o tome priča. I ne samo priča, već i radi – radionice, kursevi.
Za prethodne dve radionice smo imali na ukupno 60 mesta više od 750 prijava. To govori o potrebi koja postoji za ovakvim projektima i zainteresovanosti žena za oblast.

To je sjajno. Kako vršite odabir?
Na osnovu motivacionog pisma. Prijavljuju se i mlađe i starije, i početnice i one iskusnije. Delimo ih po nivou znanja u različite grupe. Ali ono što mi cenimo je želja za napetkom i samousavršavanjem.

Kako muškarci reaguju na ovaj pokret?
Čitala sam neke komentare na internetu u kojima muškarci postavljaju pitanje da li na ovaj način još više diskriminišemo žene. Možda u njihovim očima to tako izgleda, ali ukoliko se budemo pravili da problem ne postoji , biće još gore. Ako treba da biramo između dva zla, mi biramo da ženama pružimo priliku da vide i rade.
Mada, generalno su reakcije pozitivne. Neki od mentora su muškarci koji su izrazili entuzijazam da budu deo projekta.

Kako zamišljaš sebe za nekih 10 godina?
Zamišljam se na čelu neke kompanije ili organizacije. I ne u Srbiji.

Da li bi preporučila ovi profesiju devojčicama?
Bih, naravno da bih. Mislm da je budućnost u IT-ju i da će to biti jedna od vodećih industrija u svetu. Treba da se radi na tome i da i žene nađu svoje mesto u njoj.