Mediji u Srbiji proteklih godina su drastično povećali broj tekstova koji se tiču nasilja u porodici, ali istovremeno njihov kvalitet je prvenstveno zbog senzacionalizma, na takvom nivou da često zapravo satanizuju žrtve.

Ovo je samo jedan od stavova koji su mogli da se čuju na tribini “Kako vi pišete i kako vas žene čitaju” u organizaciji Fondacije 021 u okviru projekta “Creating a New Public View on Women”.

O problematici medijskog izveštavanja su govorili Sanja Pavlović ispred Autonomnog ženskog centra, Vedrana Lacmanović iz Mreže “Žene protiv nasilja”, profesorka Filozofskog fakulteta i novinarka Smiljana Milinkov i novinarka i aktivistkinja Marija Srdić.

Vedrana Lacmanović kaže da njihova organizacija svakodnevno prati medijske izveštaje i da se uglavnom može videti da preovlađuje senzacionalizam.

“Mediji u velikoj meri mogu da utiču na sliku koja se stvara o nasilju u porodici. Problem su senzacionalizam i površno izveštavanje. Radeći istraživanje sa ženama koje su bile žrtve nasilja, zaključili smo da se mora zaštititi identitet žrtve, da se ne traži opravdanje za počinioca i drugo”, navodi članica Mreže “Žene protiv nasilja”.

Aktivistkinja Marija Srdić kaže da se u medijima često relativizuje ova tema, pa se tako neretko piše o slučaju kao o primeru “Romea i Julije” ili se klatno odgovornosti odnosno krivice gura ka ženama, žrtvama.

“Svedoci ste da u javnosti žene ponavljaju ono što vide u medijima – “Ja sam ta koja sam ..”, “Ja sam kriva ..”. Svuda ih uveravaju da su one odgovorne i tu mediji prednjače. Znaju da iskrivljuju sliku, da romantizuju priču da nasilnik ispadne dobar i miran. Kada se mediji bave nasiljem u porodici moraju dobro da istraže šta je bilo, kako su institucije reagovale, jer prošle godine je poverenik utvrdio da je bilo propusta u 12 od 14 slučajeva ubistava žena”, priča Srdić.

Profesorska Smiljana Milinkov je navela da koliko je sporno učešće medija u nasilju u porodici govori primer lista “Kurir”, koji svojim senzacionalizmom ništa ne pomaže, a sada uz podršku ministarstva vodi kampanju stop nasilju, objavljujući tekstove koji su sporni po sadržini.

“Mediji trebaju da pišu i to jeste potrebno, ali ne treba iznositi neprimerene detalje o slučaju. Banalizuju se mnogi problemi načinom izveštavanja i pisanja”, kaže Milinkov. Ona je dodala i da se mora raditi na obrazovanju novinara, jer prateći rad studenata koji su završili žurnalistiku na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, vidi da znaju šta je etički kodeks i ne krše ga. Ipak, Milinkov napominje da to moraju da znaju svi novinari i važno je da stalno uče i obrazuju se.

Sanja Pavlović ispred Autonomnog ženskog centra kaže da koliko kod da su mediji pomogli u borbi protiv nasilja u porodici time što se više piše o tome, dosta toga su i pogrešno uradili. Ona navodi da postoji loša praksa i da se često u tekstovima javljaju predrasude o ženama.

“Mediji imaju veliku odgovornost kada pišu o nekoj temi. Posebno odgovornost prema mladima, jer obrasci u ponašanju kod dečaka i devojčica su isti kao i kod odraslih. Mediji ih uče tim obrascima, pa sada imamo slučajeve da dečaci od 14-15 godina od devojčica koje su im devojke traže da se stalno javljaju na telefon, da se fotografišu, kontrolišu ih gde su i šta rade, da je ljubomora neophodna”, kaže aktivistkinja Autonomnog ženskog centra.

Učesnici diskusije su ocenili da je neophodno da mediji što više pišu, ali da nije važan kvantitet, nego kvalitet tih tekstova, jer malo je primera dobre prakse u izveštavanju medija o nasilju u porodici.

 

Tekst je nastao u okviru projekata koji finansira EU – European Instrument for Democracy and Human Rights (EIDHR).