Ta razlika u odnosu između muškaraca i žena koji voze taksi je velika i na svetskom nivou. U Nju Jorku, gradu poznatom po ovom tipu javnog prevoza, postoji 46.000 taksi vozila, a svega 170 voze žene. U ostalim zemljama ta razlika može biti i veća.

Zašto je to tako?
Pre svega odgovor može da leži u bezbednosti na radu. Malo ko misli o tome, ali biti sam u automobilu sa nepozantom osobom i ići na nepoznatu lokaciju, nije situacija koju bismo okarakterisali kao bezbednu.

Kao rezultat toga, dešavaju se nemili događaju kao što su tuče, krađe, ali čak i silovanja. I svi su potencijano ugroženi. I muškarci i žene.
Ipak, silovanje je problem koji je postao izražen, naročito u islamskim zemljama kakva je na primer Kairo, gde se na mesečnom nivou desi i po 400 napada ove vrste. Čak i kada se ne desi sam čin, mnoge žene se ne osećaju prijatno ni kao radnice, ni kao putnice. Zbog toga je pokrenuta inicijativa na svetskom nivou da se stvaraju ženska taksi udruženja – žene prevoze žene.
U našoj sredini potrebe za tim nema, ali svakako mali broj taksistkinja ukazuje da problem postoji.

Tanja Lalić