Štiti li Srbija žrtve nasilja u porodici?

Štiti li Srbija žrtve nasilja u porodici?

Nevladine organizacije, koje se bave borbom protiv nasilja u porodici, svojom reklamnom kampanjom “Pozdrav iz Srbije” podsećaju državu na obaveze koje je preuzela ratifikovanjem Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasija u porodici.

Takozvana Istanbulska konvencija, ratifikovana je 2013. godine, kada je donet iZakon o potvrđivanju konvencije. Na taj način država se obavezala da će donositi odluke u skladu sa njom, a koje se tiču prevencije i reagovanja u slučaju nasilja, zbrinjavanja žrtava, kao i kažnjavanja nasilnika. Dokument je od suštinskog značaja za žrtve nasilja, što je i jedan od razloga mimoilaženja između zakonodavstva države i nevladinih organizacija, koje tvrde da nakon ratifikovanja Konvencije nije puno toga urađeno, kao i da vlast nema sluha za njihove zahteve.
Koordinatorka Centra za podršku ženama Biljana Stepanov za 021.rs kaže da iako je Srbija ratifikovala Konvenciju Saveta Evrope i obavezala se na preporuke iznete u dokumentu, ona ih ne poštuje. “Ukoliko se pogleda Zakon o potvrđivanju konvencije primetno je da nema članova zakona u kojima se određuje kazna za one državne organe koji ih ne primenjuju preporuke na koje se država obavezala”, poručuje Stepanov i dodaje da Srbija vrlo lako preuzima međunarodne obaveze, a potom ih ne primenjuje.

Sličnog stava je i koordinatorka SOS službe organizacije za podršku ženama “…Iz kruga – Vojvodina” Ivana Nikolić koja smatra da Srbija nakon ratifikovanja Konvencije nije uradila ništa na usaglašavanju zakonodavstva i državne politike sa Konvencijom. “Do danas nije ništa urađeno na njenoj primeni. Obećano je uvođenje hitnih mera zaštite od nasilja u porodici i od proganjanja, strože kazne za nasilnike, kao i podrške SOS telefonima, a ništa od toga nije ispunjeno”, ističe Nikolić.
Sa druge strane iz Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost kažu da se ne može reći da u Srbiji nije ništa urađeno, ali priznaju određene probleme. “Postoje zakonski okviri, koji nisu toliko loši koliko se ne primenjuju. Takođe, postoje nadležne institucije koje se bave ovim pitanjem, uspostavlja se međunarodna saradnja, a trudimo se i da edukujemo profesionalce, kao i da standardizujemo SOS telefone i skloništa”, stoji u odgovoru Koordinacionog tela.

U prilog tome da se na primenjivanju Konvencije nije radilo puno ide i podatak da tokom godinu dana sigurne kuće poseti hiljadu žena, dok samo 70 nasilnika bude iseljeno iz svojih domova.
Ivana Nikolić kaže da je koalicija ženskih nevladinih organizacija uputila Ministarstvu unutrašnjih poslova predlog za izricanje hitne mere zaštite, odnosno da nasilnik bude iseljen iz kuće ili stana, ali da odgovora još nema. “U Austriji policija može na licu mesta da odredi iseljenje nasilnika na 14 dana, koja se može produžiti na još dve nedelje, ukoliko se pokrene postupak. Na taj način država šalje jasnu poruku da država ne toleriše naselje, kod nas to ne postoji”, priča za 021.rs Nikolić.
Jedna od ovogodišnjih inicijativa ženskih organizacija bila je da se policiji da mogućnost da nasilnika udalji sa mesta stanovanja. Biljana Stepanov kaže da država nije prepoznala takav zahtev. “Država ne prepoznaje naš predlog kao dobar model, ona radi suprotno i ne izlazi nam u susret, nego daje odgovor da je bolje da se žena iseli, jer postoji sigurna kuća, dok se za muškarce ne zna gde bi išli”, poručuje koordinatorka Centra za podršku ženama.
U Koordinacionom telu su svesni postojanja ovog problema. “Zakonski okviri za izricanje hitnih mera postoje, ali nadležne institucije često oklevaju da ih primene. Razlozi za to su verovatno brojni, od ličnih stereotipa i predrasuda, inertnosti, pa do nepoznavanja zakona”, rečeno je u Koordinacionom telu za rodnu ravnopravnost.
Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama, 25. novembar, obeležen je vešću o 33. žrtvi nasilja u porodici ove godine. Stopa ubistava žena je godinama unazad izuzetno visoka, između 30 i 40 ubistava godišnje.

Ivana Nikolić ističe da je polovina žena prijavljava nasilje, ali da se rizične situacije nisu prepoznavale. “Prijave nasilja se uglavnom svedu na usmenu opomenu nasilnika ili na pretnju i nasilniku i žrtvi da će biti novčano kažnjeni zbog uznemiravanja javnog reda i mira. Ovakva kaznena politika, gde se izriču usmene opomene, ohrabruje nasilnike, dok su žrtve i dalje izložene nasilju”, rekla je Nikolić za 021.rs.
Zahtevi nevladinih organizacija se odnose na usklađivanja zakona Srbije sa Konvencijom, ali takođe, one imaju i predloge za izmene određenih članova zakona. Autonomni ženski centar uputio je predloge na izmene određenih članova Krivičnog zakona. Kako saznajemo ništa od zakona nije promenjeno ili usklađeno od 2013. godine.