Poslednjih godina često se priča o emancipaciji marginalizovanih grupa žena, kao što su Romkinje, ali isuviše se malo radi na praktičnoj primeni i usvajanju propisa koji bi kvalitet njihovog života podigli na viši nivo.

Dekada Roma počela je 2005. godine, dakle pre skoro deceniju. Od tada je napravljena Strategija za integraciju Roma, kao i lokalni akcioni planovi, ali život Roma se ne popravlja, a pogotovo ne život Romkinja. Radmila Zećirović, koordinatorka za romska pitanja Novog Sada za 021 objašnjava da bi Romkinje živele mnogo bolje kada bi Grad usvojio akcione planove za Romkinje, koji su napravljeni još pre dve godine.

“Ono što mi zagovaramo u svakoj opštini i gradu je usvajanje lokalnog akcionog plana za Romkinje. Zato i ne postoje posebni programi za obrazovanje i emancipaciju, jer se ne usvajaju akcioni planovi. Kada bi se usvojili, onda bi se oformili i posebni programi za obrazovanje Romkinja”, kaže ona i ističe da u samoj Pokrajinskoj vladi ne postoji politička volja da se usvoje lokalni akcioni planovi za Rome, kao da država ne želi da reši problem obrazovanja Roma.

Ona dalje ističe da “Romska ženska mreža Srbije” stalno organizuje seminare i edukacije za Romkinje, zbog čega su one sve više zainteresovane za obrazovanje. Međutim, problem oko emancipacije Romkinja je zapravo njihova tradicionalna uloga majke i domaćice, ali i činjenica da rano stupaju u brak. Na taj način one su onemogućene da istraju u školovanju, kako bi sebi omogućile bolji i sadržajniji život.

Da nije uvek tako i da treba istrajati svedoči priča Marije Aleksandrović, Romkinje koja je uprkos teškim životnim uslovima bila uporna, završila visoke škole, a sada je magistar književnosti.

“Ja sam rođena Novosađanka, ali od detinjstva sam trpela diskriminaciju jer sam Romkinja. Bela deca su me izbegavala, ali naučila sam da budem samoj sebi dovoljan partner za igru. Slično je bilo i kasnije kada sam krenula u školu, ali problem je bio što sam tada morala da počnem da radim sa mamom u ciglani. Radile smo kao fizičke radnice, teglile cigle, ali stalno sam sebi ponavljala da moram da uspem”, priča Marija.

Ona je sada, dvadeset godina kasnije, završila fakultet i doktorske studije, i radi na projektu inkluzije romskih učenika u srednjim školama u Vojvodini. Kako sama kaže, trenutno svom snagom pomaže drugim Romima da istraju i završe škole, svojim primerom im pokazuje da je to itekako moguće.

Prema podacima “Romske ženske mreže”, Romkinje najčešće završe samo osnovnu školu, a one koje završe srednju često završe i fakultet. Ali takvih je jako malo jer je za to potrebna prvenstveno ekonomska nezavisnost. Ljiljana Lekić iz Udruženja žena “Romena” otkriva za 021 strategiju kojom pokušavaju što više žena Romkinja da ohrabre da završe školu.

“Mi idemo direktno u naselja. Ja od 2006. godine radim sa romskom populacijom i radim na uključivanju dece i žena u obrazovni sistem. Samim tim u naseljima žive porodice koje ja već generacijski poznajem pa mi je lakše da steknem njihovo poverenje. Svoje korisnice pošaljem u Centar za socijalni rad, a oni im tamo obezbede raznorazne obuke, motivišu ih da završe osnovnu školu i bave se njima pojedinačno”, kaže ona.

U Novom Sadu je početkom 2014. godine oformljen Tim za inkluziju Roma, koji funkcioniše u saradnji sa Centrom za socijalni rad, nevladinim organizacijama za pomoć Roma, kao i stručnjacina iz novosadskih škola. Tim je za sada uspeo da poveća broj devojčica Romkinja koje završavaju srednju školu. Plan za budućnost je da se konačno istraži ova oblast i napravi prva statistika vezano za obrazovanje Romkinja, kako bi se ubuduće ovaj problem mogao lakše rešavati.

Tekst preuzet sa portala 021.rs
http://www.021.rs/Novi-Sad/Vesti/Romkinjama-obrazovanje-otezava-i-sama-drzava.html