Iako Srbija danas ima predsednicu Vlade, predsednicu Narodne skupštine i guvernerku Narodne banke, zastupljenost žena na pozicijama donošenja odluka i dalje je mala.

Onda kada nije, delimično ili slepo poštuju se kvote i propisi, bez mnogo razmišljanja o stvarnosti. Prisutan je niz administrativnih poteškoća sa kojima se žene suočavaju, a sa kojima muškarci ne moraju. Na realnim pozicijama moći, žena ima još manje. Naročite poteškoće imaju trudnice i porodilje.

Zakon o ravnopravnosti polova dosledno se sprovodi isključivo u slučajevima izbornih kvota za manje zastupljeni pol, a jedan od najvećih problema jeste nepostojanje sankcija za njegovo nepoštovanje, navodi se u publikaciji Ujedinjenih nacija o uključivanju žena u sistem odlučivanja na lokalnom nivou, koji potpisuje Asocijacija za reproduktivno zdravlje Srbije.

Ovo potvrđuje i Marija Srdić, aktivistkinja za prava žena, koja navodi da „postoji duga istorija neprisutnosti ili odsutnosti žena na pozicijama odlučivanja. „Žene su prisutne u Skupštini i na pozicijama u izvršnoj vlasti tek poslednjih nekoliko godina i to su omogućile kvote u izbornim zakonima i javni pritisak koji dolazi sa više strana“, navodi ona.

Međutim, prisutno je i prekrajanje skupštinske većine, kojom u preraspodeli mandata žene napuštaju lokalne odborničke grupe. Tako je, prema podacima Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, u opštini Boljevac ostalo samo 16,7 odsto, u Velikom Gradištu 22,9 odsto, a u Požegi 24 odsto odbornica, od propisanih 30 odsto. Lokalne odborničke grupe imaju šefice samo u 15,8 odsto slučajeva, dok u mnogim lokalnim samoupravama nema ni jedne. Žene su znatno više zastupljene na mestima načelnica opštinskih i gradskih uprava, odnosno rukovoditeljki službi u upravama (41,8 odsto načelnika, 55,3 odsto rukovodilaca), navodi se u publikaciji Ministarstva rada. Ovakve informacije često stvaraju pogrešnu sliku o velikom broju žena na mestima odlučivanja, međutim, u pitanju su izvršilačke, a ne političke funkcije (imenovanih i postavljenih lica).
Jedan od primera koji pokazuju da nije ni predviđeno da žene budu na ovim pozicijama jeste i delimični pravni vakuum kada su u pitanju trudničko i porodiljsko bolovanje, odnosno odsustvo radi nege deteta. „Žene su odsutne sa pozicija odlučivanja, posebno u fazi fertiliteta. Pravila koja postoje u institucijama, a tiču se prava funkcionera i funkcionerki i narodnih poslanika i poslanica nisu prepoznavala porodilje kao kategoriju. To jeste diskriminacija, ona strukturalna, inkorporirana u način mišljenja i iskustvo, utemeljena u predrasudi da se nešto što do sada nije bilo nikada neće ni dogoditi, ali događa se“, dodaje Srdić.

Da ne govorimo o hipotetičkim situacijama, već o stvarnosti, govore slučajevi bivše ministarke pravde Snežane Malović i bivše pokrajinske sekretarke Marinike Tepić, koje su se porodile za vreme svojih mandata.

Marinika Tepić, poslanica u Narodnoj skupštini Republike Srbije, porodila se dok je bila pokrajinska sekretarka za sport i omladinu. „Dolazila sam na posao sa bebom, odgovaralo mi je da beba bude sa mnom. Beba je mirnija kada smo zajedno, mama je mirnija kada je beba sa njom. Posla sam imala mnogo. Najbolji prijatelj bila mi je ta „Hug Bug“ marama, u kojoj sam nosila bebu. Mislim da je potpuno prirodna stvar da beba bude sa vama. Ali to su okolnosti u kojima vi to možete da uradite. Žena na traci to ne može da uradi, žena na gradilištu, za kasom, u mesari, to ne može da uradi, mi smo privilegovane da sa svojim bebama možemo i da radimo“, napominje ona.

Marija Srdić ističe da žene koje su danas na pozicijama moći imaju odgovornost da za one koje dolaze posle njih naprave bolji ambijent od onog koji su same zatekle, kao i da će saveznice u tom poslu uvek imati u aktivistkinjama.

„Zato mi koji smo u toj poziciji sa svojim bebama i treba da govorimo o onima koje to ne mogu da rade, da ne kažem o još drastičnijim posledicama da gube radno mesto, ili što su nekome „na šteti“, jer će poslodavac imati veći „trošak“ – da plaća porodiljsko bolovanje“, saglasna je Tepić.

Najviši nadležni organ kada su u pitanju izmene zakona i propisa koji bi institucionalno i administrativno olakšali učešće žena u procesima donošenja odluka, ali i smanjili diskriminaciju sa kojom se žene suočavaju, jeste – Narodna skupština. Tepić takođe prepoznaje da je na ovom polju potrebno još mnogo raditi. „Nije bilo predviđeno, ne znam ni zašto bi bilo predviđeno. Naša ženska ljudska prava nisu u fokusu oduvek. Život je uvek brži od zakona i propisa i nikada propis ne može da predvidi sve što može da se desi u životu. Međutim, propisi se menjaju“, dodaje ona.

Ipak, na kraju se svodi na ličnu inicijativu i istrajnost. Marinika Tepić kaže da je kod nje to bila izvesna vrsta revolta. „Nisam morala da dolazim na posao. Mogla sam da sedim kod kuće sa svojom bebom. Imala bih plaćeno odsustvo u visini svoje zarade, ali sam htela da dolazim na posao. Bilo mi je žao da budem prinuđena da nešto što sam inicirala i na čemu sam vredno radila bude traljavo, ne održi se, ili da me zameni neko drugi, za koga ne smatram da je profil nosioca ideje, samo zato što je moje telo u jednom trenutku imalo promenu koju muškarci nemaju. Rekla sam – čekaj, a što ja ne bih radila, gde piše da ja ne mogu sa svojom bebom da idem na posao? Bukvalno tako je bilo. Prvih pet minuta ljudi se raspilave na bebu, što je prirodna reakcija, ali – u šestom minutu prelazili smo na tačke dnevnog reda. Mislim, beba spava, bože moj“, kaže Tepić.

Pokrajinski sekretari imaju zamenike koji ih zamenjuju u odsustvu, na primer zbog porođaja i trudničkog. „Zamenu ne možete imati kao narodna poslanica. Možete samo da podnesete ostavku. Mada, s obzirom na dinamiku rada, mislim da bi poslanice koje imaju malu decu mogle sasvim uredno da dolaze na posao i to bi bilo dobro“, zaključuje Tepić.

Tekst je realizovan u okviru projekta „Creating a New Public View on Women“ Fondacije 021, koji je podržan od strane Evropske unije.

Autor: Lazar Čovs