Društvo kisačkih žena spada među najaktivnije u domenu ženskih seoskih organizacija u Vojvodini. Osnovano je 20-ih godina prošlog veka i bilo je prvobitno Udruženje čehoslovačkih žena. Prva predsednica je bila Ljudmila Hurbanova koja je dugi niz godina vodila ovo masovno Udruženje žena i posvetila mu ceo svoj život. Od tada širi svoj aktivizam sve do devedesetih godina kada je zbog teške situacije u zemlji prekinulo svoj rad. Danas je stopama Hurbanove krenula istoimena Ljudmila Berediova Stupavska koja je obnovila Udruženje kisačkih žena i zajedno sa svojim članicama i po nekim članom nastavila sa radom uz puno elana i novih ideja. Društvo kisačkih žena broji četrdesetak članica, ali i članova kojih ima u manjem broju. Okupljaju se svake srede u Etno kući u Kisaču gde nastoje da održe tradiciju i kulturu slovačkog naroda. Koliko su aktivne potvrđuje podatak da su za organizaciju „Dani kisačke sarme” dobile priznanje za manifest koji obećava, a sprovode ga već deseti put po redu. Udruženje je, takođe, član Asocijacije slovačkih udruženja žena. Inicijatorka obnove Udruženja Ljudmila Berediova Stupavska otkriva koliko je u današnje vreme teško voditi ovakvo udruženje, čime se bave i kako opstaju u teškim vremenima. Takođe se ponosi činjenicom da su služile i služe kao primer dobre prakse mnogim drugim sličnim organizacijama.

Kakvim se sve aktivnostima Društvo kisačkih žena bavi?
To sve zavisi od toga sa kime sarađujemo i gde nas pozovu. Posebno dobru saradnju imamo sa Zavodom za ravnopravnost polova koji nam je pomogao da budemo vidljiviji u novosadskoj opštini. Učestvujemo i organizujemo manifestacije, izložbe tradicionalnih nošnji i takmičenja u recitovanju na različitim događajima. Već od 2006. godine razvijamo svoju delatnost u pravcu ruralnog razvoja i etno turizma u sklopu kojeg smo organizovale stručna predavanja na te teme. Organizujemo i savetovanja u oblasti zdravstva kada zovemo pedijatre i lekare. Takođe se okupljamo prilikom prezentacije knjiga, literarnih i likovnih radova i imamo raznovrsnu ponudu tema. Mi smo se orjentisale uglavnom na gastroponudu, kolače i kisačku sarmu, koja je nadaleko poznata. Čak smo i knjigu recepata izdali za 10 godina našeg obnovljenog rada, a imamo i ručne radove od platna. Uglavnom volimo da sve to bude originalno.

Da li su postojale neke poteškoće tokom vaših aktivnosti i rada Udruženja?
Najbitniji problem je bio taj što nismo imali svoje prostorije. Nekako smo se izborile da imamo svoju etno sobu u prostorijama stare parohije. Rodila se davnih dana ideja da Kisač dobije svoju etno kuću. To smo i realizovali na neki način, ali još uvek imamo problema jer je kuća trošna i u jako lošem stanju zbog vlage i pukotina. Mogla bi da se spasiti, ali treba jako puno investirati. Takođe, kuća je u vlasništvu grada Novog Sada i od nas se očekuje veliki izdatak svakog meseca koji mi nemamo da pokrijemo. Još jedan problem sa kojim se često susrećemo je prevoz kada negde treba da se ide. Snalazimo se tako što polovinu dajemo iz svog džepa, a polovina ide iz Udruženja. Bilo bi potrebno da imamo neka vlastita kola ili neki kombi. Nama bi to mnogo značilo i mislim da bismo mogli s pravom da očekujemo neku veću pomoć da nam se kao Udruženju finansijska sredstva kad tad nađu.

Da li ste upoznati sa preprekama na koje nailaze žene na selu kada su u pitanju imovinska rasprava i podela vlasništva?
Svaka porodica koja ima više naslednika, nailazi na neke probleme, a ja ne znam nekoga ko je to lako rešio. Čitajuci Bibliju i tamo samo spominju muška imena, nema žena, one kao da i ne postoje, a u stvari ne bi bilo sveta da nema nas. Nekada je tako bilo da žena kad se udaje na selu dobije dunju, jastuk, garderobu i to je bilo sve, a svu imovinu zemlju i kuću je nasleđivao muški naslednik i to najstariji sin. Ali ima tih problema i danas. Kod Slovaka to baš i nije slučaj, što se tiče muške i ženske dece. Tu se jednako nasleđuje i jednako se daje. Dešava se da žena pošto je nežnija i sama ustukne pred tim i često se odrekne svog dela nasledstva.

Da li mislite da je ženi na selu mnogo teže u borbi za ravnopravnost u odnosu na ženu u gradu?
Naravno da je teže ženama na selu, jer je selo ipak dosta konzervativnije. Bez obzira koliko bilo blizu grada, pogotovo ta starija generacija, i sama ta asimilacija. Ja to vidim pošto radim kao profesorka u školi, kako se učenice opredeljuju i kako nastavljaju sa svojim životom.

Na koji način Udruženje kisačkih žena utiče na podizanje svesti o rodnoj ravnopravnosti?
Imala sam ja tako nešto na umu čim sam krenula sa idejom da se Udruženje obnovi. Kada smo krenuli da sarađujemo sa Zavodom za ravnopravnost polova, žene iz Zavoda su došle sa idejama koje su bile slične našima. Uz njihovu pomoć smo uspele da realizujemo niz jako lepih ideja. Moj cilj je bio da ženu izvedemo iz te svakodnevice, da ne bude sluga u sopstvenoj kući i u sopstvenoj porodici. Ono što žena ume da napravi, pa to je čudo i to je jedna umetnost. Želimo da žena izađe iz svog okvira i čaure, da se oslobodi predrasuda i nečega sto je sputava pored tog šporeta, a da ono što svakodnevno radi iznese i dobije neku drugu dimenziju i vrednost koja može čak i da se unovči.