Penzioneri u Srbiji često podnose najveći teret ekonomskih mera, što se odražava i na socijalnu uključenost i materijalnu ugroženost starijih građana, a treće doba je često propraćeno i raznim stereotipnim shvatanjima i neaktivnošću, kako na tržištu rada, tako i u društvenim odnosima.

Kako su naveli učesnici diskusije „Starenje u Srbiji: izazovi i perspektive“, situacija u državnom penzijskom sistemu je loša, nestabilna, pa čak i neodrživa. Goran Jelisavac, direktor beogradske filijale privatnog penzijskog fond „Dunav penzije“ kaže da sistem može da funkcioniše do onog trenutka dok tri zaposlena izdvajaju sredstva za jednog penzionera.

„Kod nas je slika takva da dođe jedan zaposleni na jednog penzionera, tako da je to neodrživo. Samim tim, država je prinuđena da nadomesti ta sredstva kojih nema i tada dolazimo do alternativa kao što su privatni penzijski fondovi koji su tu da budućim penzionerima omoguće da zadrže koliko-toliko onaj stil života koji su imali dok su bili radno aktivni, dopunom državnoj penziji. Privatni penzijski fondovi su uglavnom tu da služe kao dopuna državnoj penziji, a ne da se tu neko obogati. Svesni smo da će ubuduće situacija u državnom penzijskom fondu biti sve gora i gora. Fond će opstati, ali će te državne penzije biti nedovoljne za neki normalan život i mi vidimo neku šansu da kroz promociju privatnih penzijskih fondova pokušamo da građanima Srbije, budućim penzionerima damo neku šansu, alternativu da buduću penziju dopune“, objasnio je Goran Jelisavac.

Nedavno publikovana studija koju su u saradnji pripremili SeConS i Crveni krst Srbije pokazala je da u Srbiji 2016. godine osam odsto muškaraca i 17 odsto žena starijih od 65 nije primalo nijednu vrstu penzije (starosnu, porodičnu, invalidsku) i da su rodne razlike u penzijama veoma izražene. Žene ređe nego muškarci primaju invalidske penzije i starosne penzije na osnovu zaposlenosti ili samostalnih delatnosti, a češće na osnovu poljoprivrede. Kako je rekla Olivera Vuković iz organizacije SeCons, postojanje penzija lišava ljude potpune isključenosti, jer je to siguran prihod.

„Kada tih penzija ne bi bilo broj socijalno isključenih bi prešao na više od 80 procenata. Penzija je socijalna mera i čini prividno blagostanje u ovoj kategoriji stanovnika. I to čini vrlo jasan stav da ništa ne treba da se menja i da sve ono što se dešava bezrezervno se podržava. Suočeni sa tim kako izgledaju životi mlađih, vrlo su zadovoljni penzijom. Dešava se da ona domaćinstva u kojima ima jedan penzioner imaju mnogo manji rizik od socijalne isključenosti i materijalne uskraćenosti“, navela je Vuković.

Štednja za stare dane neophodnost

Jelić je naglasio da građani Srbije usled teške situacije u penzionom sistemu polako postaju svesni potrebe štednje za stare dane.

„Statistički podatak kod nas je da najviše članova imamo u intervalu od 40 do 45 godina, zatim je tu 50 do 55, ali imamo vrlo malo članova od 20 do 30 godina. To su oni koji kreću da privređuju da se zapošljavaju i oni vrlo retko razmišljaju o penzijama, to je njima mnogo daleko i često razmišljaju na način ‘da li ću ja to uopšte doživeti’. Ipak, poslednje tri godine mi vidimo veliki napredak, kada je u pitanju broj fizičkih lica koja su postala članovi privatnih penzijskih fondova, jer generalno ugovore sa privatnim penzijskim fondom pretežno sklapaju pravna lica. Ljudi se uglavnom raspituju o sigurnosti, ali rad privatnih penzijskih fondova prati striktna kontrola od mnogih državnih institucija. Mi smo od 2006. godine od kada je stupio na snagu Zakon o privatnim penzijskim fondovima, uvećali sredstva i konstantno se povećava imovina fondova, na njih se nije odrazila ni finansijska kriza, i mi smo samim tim pokazali ljudima koji su u startu imali nepoverenje, da se ovo pokazalo kao sigurno ulaganje“, rekao je Goran Jelisavac

Minimalna uplata za privatni penzijski fond je 1.000 dinara, korisnici mogu da uplate koliko kad žele. Minimalnim izdvajanjem se može doći do kvalitetne akumulirane sume. Nema penala ako se preskoči uplata, može se nastaviti sa uplaćivanjem, mogu se nadoknaditi sredstva.


Mogu li penzioneri biti radno aktivni?

Vuković je navela da se na starije često prebacuje briga o porodici i vrlo često žene u tom dobu, ukoliko su vitalne, preuzimaju brigu o drugim bolesnim ili starijim članovima domaćinstva. Takođe, u Srbiji postoji jako mali broj ljudi starijih od 65 godina koji su i dalje radno aktivni.

„Kako godine odmiču tako taj broj pada. Mi govorimo o dvadesetak odsto muškaraca koji su radno aktivni i desetak odsto žena. Najveći broj njih se bavi poljoprivredom. Poljoprivreda je nešto što se radi dok možeš i ti ljudi rade sve dok su živi i dok mogu. Kultura života u Srbiji ne promoviše bilo kakav rad posle 65 godine, delom zbog toga što posla ima manje, a delom zbog stila života“, kazala je Vuković.

Olga Kolarić, koja je sedam godina u penziji i sada je preduzetnica i uvoznica poznatog nemačkog brenda „Anita“, ispričala je da na penziju nikada nije ni računala kao na neko sredstvo za opstanak, ali da je pitanje radne aktivnosti, takođe i pitanje životnog zadovoljstva.

„Sasvim slučajno, ja sam se u periodu kada sam punila 35 godina staža susrela sa nekim koleginicama koje su počele da rade kad i ja, i tada sam saznala da ispunjavam uslove i onda sam dobila tu svoju penziju koja je takva kakva jeste. Ja sam toga bila svesna kad sam bila vrlo mlada. Videla sam kako stvari stoje i taj status je i tada, u neko bolje vreme, bio ponižavajući, tako da sam napustila posao posle 20 godina rada i pre penzionisanja. Nisam tada znala kako će moj život izgledati, ali eto namestile su se neke prilike, radila sam u inostranstvu. Sada posle osam godina statusa penzionera postala sam uvoznik jednog poznatog nemačkog brenda. To me je navelo da usavršavam svoj jezik, da učim, da se bavim marketingom, da upoznajem nove ljude. To je deo naše ličnosti, naše hrabrosti i interesovanja“, objasnila je Kolarić.

Ona je dodala da je u našem okruženju šablon da život sa penzijom prestaje i da je često za kvalitet života ključan individualni stav prema starenju.


 
To je individualno. Sećam se da su neki ljudi već posle 15 dodina radnog staža jedva čekali da odu u penziju. Sada gledam svoje prijatelje i ljude koji su otišli u penziju, koliko su statični, koliko su bez interesovanja, koliko je ovde šablon da sa penzijom sve prestaje. Sada deca treba da žive, a ja treba da ih negujem. Stari ljudi strašno vole da idu kod lekara. Ja sam jako rano shvatila da moram da radim na tome da budem zdrava, da meditiram, da idem na jogu, da plivam. To je ozbiljan rad„, rekla je Kolarić.

„Treće doba“ podložno stereotipima i isključenosti

Olivera Vuković je delom saglasna sa Olgom Kolarić, bar kada je u pitanju potreba individualne snage i prevazilaženja stereotipa i kulturnih modela koji često utiču na različite odluke.


Društvo jeste problem, jer se ne pruža dovoljno opcija koje bi promovisale aktivno starenje i brigu za stariju populaciju. Ipak, često je teško prevazići ustaljena mišljenja i stereotipe, naročito u našem patrijarhalnom društvu gde je potpuno prirodno i normalno da je briga o deci i starijima ženska briga i jako je teško napraviti iskorak„, navela je Vuković.

Ona je ispričala i da je jedno od tih ustaljenih mišljenja da se stari ljudi „šalju“ u domove za stara lica tek kada o njima više niko ne može da brine i kada su ozbiljno bolesni.

„Činjenica je da je mortalitet u domovima za stare visok. Najveća smrtnost u domovima za stare je nakon nekoliko meseci, ali stvar je u tome da u domove uglavnom odlaze one osobe o kojima više niko ne može da brine. Jako malo ljudi odlučuje da svoju starost provede u domovima, jer je to takođe deo priče o kulturnom modelu, jer se gleda kao nebriga za roditelje to što se stariji ljudi pošalju u domove“, kazala je Vuković.

Pristup važnim javnim resursima, kao što su zdravstvo i socijalna zaštita, još jedan je od problema sa kojim se stariji građani susreću, naročito kada institucije prebacuju nadležnost jedna na drugu


Često su potrebne vrlo male intervencije više sektora kako bi došlo do boljitka određene grupe. Trenutno zdravlje i socijalna zaštita funkcionišu kao da su razdvojeni zidom i niko se tu ne meša u tuđi posao, a često je potrebno da se to dešava. Nažalost kada pitate starije osobe kako procenjuju svoje zdravlje čućete da oni imaju osećaj da su jako bolesni i onda kada krenu da dobiju zdravstvenu uslugu, na osnovu razgovora koje smo imali u okviru istraživanja, saznali smo da je vrlo često odnos lekara i pacijenta najproblematičniji. Oni osećaju da niko neće da ih sasluša, da ih razume i da im objasni nešto. Postoji jasna veza između materijalnog stanja i zadovoljstva zdravstvene zaštite što ima veze sa samim sistemom. Najdominantnija usluga koju sistem socijalne zaštite u Srbiji pruža je pomoć u kući, ali i dalje ostaje veliki broj nepokrivenih ovim uslugama, naročito van gradova. Nije isto biti star na selu i u gradu. Iz godine u godinu, broj usluga socijalne zaštite opada, što zavisi i od lokalnih ili centralnih fondova i uslovi za dobijanje su postavljeni vrlo striktno, tako da je ova usluga nerazvijena i nije u skladu sa potrebama koje postoje„, zaključila je Vuković.

U Srbiji i u svetu postoje korisni pilot programi koji mogu poboljšati kvalitet života starijih ljudi, ali kod nas se oni često ne razvijaju dalje od toga. U okviru svetske kampanje brige o starima, krenuo je eksperimentalni projekat u Americi gde dovode malu decu u domove za stare da vide kakav efekat izaziva druženje i na jedne i na druge. Stariji ljudi se osećaju bolje, popravlja im se raspoloženje i demencija se usporava. Ustanovljen je i pozitivan efekat na malu decu, primećuje se da su empatičnija i prema ostalim ljudima u okruženju.

„U Srbiji su u okviru pilot programa osnovci ili srednjoškolci pružali neke usluge starijim ljudima, kao što su odlazak do prodavnice, do pošte, kuvanje kafe i slično, i po analizama efekata tih usluga to je bilo jako korisno za obe strane jer se mladi ljudi danas ne uče solidarnosti i humanosti. Starijim ljudima je to bilo jako prijatno. Postoje ti neki mali koraci koji mogu da budu napravljeni i da omoguće da svi dobiju nešto“, kazala je Vuković.

Pomoćnik Pokrajinskog sekretarijata za energetiku, građevinarstvo i saobraćaj, Slavoljub Arsenijević naglasio je da mi kao društvo moramo da podržimo starije građane i da se brinemo za njihovo blagostanje.

Nivo razvijenosti jednog društva bi trebalo da se meri u odnosu prema onima koji još ne mogu i onima koji više ne mogu. To su dve kategorije koje mi kao društvo i kao pojedinci moramo da podržimo„, dodao je on.

Kao dobar primer Arsenijević je naveo Gerontološki centar u Subotici koji ima 12 penzionerskih klubova u kojima ima petnaestak različitih aktivnosti kojima mogu da se bave svi korisnici. Sredstva se izdvajaju na nivou grada i šire. Oni promovišu unapređenje života. 


Penzioneri su jedine osobe u Srbiji koje imaju redovna primanja i svi očekuju neku pomoć od njih, a to bi trebalo da bude obrnuto. Mi smo pre četiri godine imali situaciju kada je došao jedan deka stogodišnjak, kada je napunio sto godina on je želeo da svojoj unici koja studira u inostranstvu učini jedan poklon. Pet godina pre on je počeo za nju da uplaćuje privatnu penziju, a na svoj stoti rođendan joj je uplatio 100.000 dinara. Za 101 rođendan je opet uplatio 100.000 dinara„, ispričao je Goran Jelić.

Slavica Ranisavljev Kovačev iz Kluba za stara i odrasla lica „Vitaplan“ navela je da se stari ljudi češće brinu o drugim ljudima, nego što se neko brine o njima.


Otvorili smo  psihološki centar za starije ljude i njihove porodice i očekivali smo da će tu doći i članovi porodice, međutim pretežno dolaze stariji ljudi i to ne da pričaju o svojim problemima, već o problemima svoje dece i unuka. I to je ono što je tužno, da oni u tom periodu života nemaju bezbrižnost„, rekla je Ranisavljev Kovačev.

Pristup javnim servisima danas je značajno olakšan postojanjem e-uprave, ali korišćenje informaciono-komunikacionih tehnologija, digitalna pismenost i pristup internetu su izrazito nisko zastupljeni među starijim osobama u Srbiji.  Bez dodatne podrške penzioneri ne samo da ne mogu da koriste mogućnosti e-uprave, već su i u deprivilegovanom položaju u odnosu na mlađe koji koriste ove opcije (na primer kod zakazivanja termina za podnošenje zahteva za lična dokumenta svi termini budu već zauzeti pa moraju da čekaju ili u pojedinim stanicama MUP idu u danu odvojenom za penizonere kada je velika gužva).

Udeo stanovništva koji koristi usluge elektronske uprave, na primer, je užasno mali. To je nekih četiri odsto starijih ljudi. Različite službe često imaju ideju unapređivanja elektronske uprave, ali tu ima gotovo dvadeset koraka samo da bi se rezervisao termin, a stariji ljudi često ne znaju to da koriste. Čak je jako velik procenat ljudi koji imaju priliku, ali odbijaju da uče„, kazala je Vuković.

Tribina je održana u organizaciji platforme za monitoring socijalne situacije u Srbiji, MONS, i Fondacije 021, a na osnovu istraživanja o socijalnom uključivanju starijih osoba u Srbiji koje su sproveli SeCons i Crveni krst Srbije. 

Autor: Dragana Prica – dragana@021.rs